Банатски Карловац
Држава	Србија
Покрајина	Војводина
Округ	Јужно-банатски
Општина	Алибунар
Положај	45° 02′ 50" СГШ 21° 00′ 58" ИГД
Површина	km²
Надморска висина	99 m
Популација (2002)  - број становника  - густина	5820  ст./km²
Поштански број	26320
Позивни број	013
Регистарска ознака	PA
Банатски Карловац на мапи Србије

Банатски Карловац је град у јужном Банату у Војводини у Србији. Припада општини Алибунар. Занимљиво је да је Банатски Карловац веће место од Алибунара, али да ипак није општинско средиште.

Према попису из 2002. било је 5820 становника (према попису из 1991. било је 6286 становника).

Географија

Већи део катастарског подручја Банатског Карловца припада природном резервату Делиблатска Пешчара. Викенд насеље Девојачки Бунар припада Банатском Карловцу.

Кроз насеље пролази међународни пут Београд-Вршац-Темишвар, магистрални пут Е-94. Такође, кроз насеље пролази и железнички правац Београд-Вршац-Темишвар. Од Београда је удаљен 55 km, од Панчева 40 km и Вршца 25 km.

Историја

Бронзани предмети, накит, оружје и остале ископине надјене ископавањима показали су да је ово подручје било насељено већ у бронзано доба као и у III и IV веку нове ере. И у турско доба овде се налазило село које се звало Хоча ( или Оча) али је тада и ишчезло. Насеље под именом Оча се спомиње 1764. године у документима писаца који су пратили развој и насељавање Баната. 

На подручју аустријске војне границе продор Турака донео је велика разарања а ова област је и иначе имала још много необрађене земље. На саветовањима бечког Дворског ратног већа, од 17.09.1800. године, донета је и одлука о стварању нових насеља. За оснивање једног од тих насеља било је одређено ливадско подручје Подбрестје и Мали Алибунар као и Оча. За насељавање су се пријавили католички немачки колонисти из баденске области. Куће још нису биле ни изграђене а они су у лето 1802. бродовима стигли низ Дунав и смештени у местима Панчевачке компаније.

На предлог Генералне команде место је добило име Карлсдорф по Министру рата и морнарице надвојводи Карлу (Carl). План кућа био је одређен наредбом од 10. јула 1802. Године. Та насељеничка кућа забатом је била окренута ка улици, имала је једну собу, кухињу и оставу. Темељ је био од камена, зидови од набијене земље а кров покривен трском.

Село је имало четири улице. На раскрсницама су били ископани заједнички бунари. У средини села је било војно вежбалисте површине 8 рала. Око овог терена су између 1804. и 1810. године подигнути црква, парохова кућа, школа, касарна, официрско коначиште и гостионица.

 У пролеће 1803. Године уселили су се први колонисти у своје куће. Свако домаћинство добило је два коња, једну краву, запрегу, кола, плуг, дрљачу, ситнији алат и једноставни намештај у укупној вредности од 180 гулдена. Овај износ је касније морао бити отплаћен.

Од 1803. дошли су колонисти из банатских општина Карашова, Лупак и Клокотић, који су били словенског порекла али католичке вероисповести. Они су названи "Крашованима".Свака породична кућа добила је 35, 17 или 12 рала земље.

Ако једна породица, укључујући расположиве граничаре, и даље није имала потребну радну снагу била би спојена са другом породицом или јој је било придодато особље. 

Оне су образовале једну "Кућну заједницу" у којој су морали да живе у миру и слози, упућени једни на друге и да поља заједнички обрађују. Нико није смео да води сопствено имање. Кућа и земља нису се могли делити. Војној команди је био одговоран представник "Кућне заједнице" и њему су се морали покоравати сви припадници. Овакав начин је био словенски али важан за строго војно управљање. Предност је била у томе да нико није био искоришћаван. Све је ишло "по наредби", цене су биле утврђене и морале су бити јасно истакнуте. Преступи су били одмах кажњавани од стране Компаније а већи од стране Регименте. 

Велика пажња је била посвећивана чистоћи у кућама и месту, али луксуз није био дозвољен. Тако је, на пример, била забрањена употреба сунцобрана. 

Тржно место је био Вршац где се до 1868. снабдевало лековима. Једном недељно а по потреби  и  чешће био је одређен један мештанин да колима оде до Вршца и тамо обави послове и за остале мештане. 

У револуцији 1848. Карловац је два пута био поприште борби. Дана 12. децембра 1848. изгорело је 9 кућа а 23 цивилне особе су погинуле. После револуције законске мере су пооштрене, али то становницима Карловца није сметало јер су били навикнути на послушност и ред. Кад је 1868. изграђена  Циглана KALITOWITCH, отворена је и апотека  као и поштанско - телеграфски уред што је знатно допринело развоју места. Након укидања војне границе почео је у Карловцу снажан привредни развој. Издато је 150 а затим још 15 нових плацева за градњу кућа јер су многе куће биле пренасељене. И у привреди долази до великог напретка, 1873. године оснива се фабрика саламе "ХЕРЦ И СИН" која врло брзо постаје надалеко а касније и светски позната. Општина добија дозволу за одржавање три вашара годишње а ускоро и за четврти. Тако сада долазе из удаљених места купци и продавци као, на пример, из Кикинде, Темишвара и Карансебеша. Тада се подиже парк а простор испред њега уређује се за недељну пијацу. Године 1894. отвара се железничка пруга Вршац - Ковин у чијим акцијама општина Карловац учествује са 16000 гулдена. Године 1896. подиже се нова зграда општине (данас Месна заједница) и дечији вртић. Године 1902. изграђена је школа која је деценијама била најмодернија у околини. Ускоро је школа постала државна. Место добија ново име "TEMESKAROLYFALVA". 

Године 1910. је било спроведено катастарско мерење земљишта чиме је Карловац дао пример за углед старијим а делом и већим општинама. Затим место добија ново име "NAGYKAROLYFALVA". Те године број становника достиже 3835. Планира се затим увођење електричног осветљења као и исушивање рита у сарадњи са суседним општинама чиме би се добило јос 16000 рала доброг обрадивог земљишта. Рат који је ускоро избио оставио је ове планове неоствареним.  

У Првом светском рату мобилисана су 654 житеља Карловца од којих је125 погинуло или нестало а 67 су остали ратни инвалиди. 

Промена државе је у Карловцу протекла мирно, само је неколико мештана било ухапшено и кажњено јер су приликом једног говора на српском језику изјавили да га не разумеју. Од 1921. године место је службено преименовано у  "КАРЛОВО СЕЛО" а годину дана касније, након поновљених интервенција и молби враћен је назив "КАРЛСДОРФ". 

Неколико година протекло је у неизвесности а онда је поново почео замах напретка. 1923. године оснива се  "Електрична централа АД" из које се читаво место снабдева електричном струјом што је за то време било само у градовима. Подижу се фабрика намештаја и фабрика завртњева које су у кризним временима која су на видику, морале да се затворе. Подигнута је сушара за кукуруз и фабрика укосница као и индустрија за производњу воћних сокова. 

Године 1926. указом Министарства унутрашњих дела Југославије име места је промењено у ''БАНАТСКИ  КАРЛОВАЦ''. Исте године је основана прва читаоница и подигнут споменик Србима палим у току 1848.године.

После велике економске кризе поново се кренуло напред. Фирма ''HERZ'' проширује производни програм и погон, HOFFMANN преправља фабрику алкохолних пића на парни погон, производи и ликере а подиже и фабрику сирћета. Многе занатлије модернизују своје радње, прибављају електричне машине. Трговина и занати цветају. 

А онда је поново дошао рат. 

Од 665 мобилисаних мештана Карловца 189 је погинуло или нестало. Приликом два напада савезничких бомбардера погинула су два становника Карловца. Због непрецизног гађања није било веће материјалне штете.

Увече 2. октобра 1944. године Карловац су запоселе руске и Титове партизанске јединице. Том приликом је једно дете погинуло од гелера. Убрзо долази до конфискације имовине фолксдојчера и свих других за које је сматрано да су током рата били на страни окупатора. Конфискована имовина  унета је у фонд општенародне имовине којим је управљала Управа народних добара. На основу закона о колонизацији и аграрној реформи створени су услови да се становништво из многих крајева Србије, Босне и Црне Горе насели у равничарским крајевима. 

У Банатски Карловац је досељено 615 породица са укупно 3.775 чланова домаћинства. Насељавање је углавном вршено из подручја Ужица и Чачка. Највећи број нових становника Банатски Карловац је добио 1.марта 1946. године. Око 180 породица пристигло је током лета исте године, док су мање групе пристизале током 1947. и 1948. године. Један број колониста није био задовољан расподелом имовине и условима за живот, тако да се око 80 породица вратило у свој родни крај. Тако је Банатски Карловац добио нове становнике. Поред досељених колониста, у Банатском Карловцу је остао мањи број староседелаца. Већи део староседелаца је депортован у радне логоре широм Југославије, на изградњу земље, а неки од њих и у Совјетски Савез. Услови у тим логорима, од којих је био највећи и најзлогласнији Телећка у околини Титела (Rudolfsgnad), су били тешки и многи су умрли или убијени. Почетком 1950-их година, посредством Црвеног крста било им је омогућено исељавање у Савезну Републику Немачку. Данас њихови потомци живе расути широм света. 

Након расподеле кућа пристиглим колонистима, Комисија за насељавање је преко Управе народних добара извршила расподелу пшенице, кукуруза и других намирница. Потом се приступило расподели стоке и сточне хране и пољопривредних алатки. Затим се приступило расподели земљишта. На величину земљишног поседа утицао је број чланова домаћинства. 

Долазећи у потпуно нову средину, толико различиту од старе, и по клими, и по ваздуху, и по води, и по конфигурацији терена и по много чему другом, колонисти су се веома тешко сналазили и прилагођавали новим животним условима. Ове тешкоће су се посебно одражавале на старије.  

Тешкоће су се ипак заједничким снагама превазилазиле. Живот је добијао постепено своје уобичајене токове. Рођена су и прва деца у новом завичају. Уз постојеће немачко гробље никле су и прве хумке умрлих далеко од свог родног краја. Живот је текао даље, морало се мислити на будућност, прионути на посао за који није било одлагања. Земља је чекала. Требало ју је узорати, засејати, убрати плодове. Времена за чекање и туговање није било и Банатски Карловац почиње да живи са својим новим житељима, уобичајеним током. 

Године 1949. место добија назив "Банатско Ранковићево" који остаје до 1956. када се поново назива "Банатски Карловац" и тај назив је остао до данас. 

Данас је Банатски Карловац место коме припада статус града. Броји укупно 6223 становника, према попису из 2002, што га чини највећим местом у општини.

Кретање броја становника

Демографија

Етнички састав места је знатно промењен после Другог светског рата када је немачко становништво депортовано, а колонизовано је становништво из западне Србије.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је блажи пад у броју становника.