II 01.01. Географске карактеристике Србије

Укупна површина Републике Србије покрива 77508 км². Налази се у југоисточном делу Европе и карактерише је централна позиција у региону, што представља предност. Граничи се са три земље чланице ЕУ, са Мађарском, Румунијом и Бугарском и са земљама западног Балкана: Хрватском, Босном и Херцеговином, Црном Гором, Албанијом и Македонијом. Северним делом Србије доминира река Дунав, што Србији омогућава приступ унутрашњости Европе и Црном мору (Мапа II 01.).

Географија Србије је разнолика, од богате и плодне равнице Војводине на северу до планинских и брдских области југоисточне Србије. На основу разноликости рељефа, у Србији разликујемо три главне географске области: равничарска област Војводине, планинска и брдска југоисточна област и централна област са речним долинама и брдовитим земљиштем.

Географску област Војводине карактерише веома плодно пољопривредно земљиште, због чега сектор пољопривреде и прехрамбене индустрије заузима централну позицију у економији ове области. Због близине и утицаја Београда, Централна Србија је најразноликија и веома густо насељена област, што привреду и услуге ове области чини главним компонентама привреде. Југоисточна географска област Србије је највећа област, већим делом је планинска са мало обрадивих површина. Најизолованија је, али са обиљем земљишта под шумама и природним богатствима.

Клима, са четири изражена годишња доба, је умерено континентална, са изузетком планинских области где су климатски услови оштрији. Овакви климатски услови заједно са геофизичким особинама земље, су пресудни фактори за пољопривредни и туристички потенцијал као и за развој мултифункционалне локалне економије у руралним областима земље.

Мапа II 01. Мапа Републике Србије

II 01.02. Становништво и административне структуре

Број становника у Србији износи 7,5 милиона, а просечна густина насељености износи 97 становника по км², што је испод вредности густине насељености ЕУ-25 (115,6 становника по км²). Упркос оштрим променама и конфликтима током 90-их година прошлог века, укупан број становника је остао прилично стабилан, са мањим опадањем од око 1% током периода између 1991. и 2002. године.

У погледу саме административне поделе Србије, она се састоји од две аутономне покрајине, Војводине и Косова и Метохије, и Централне Србије (која нема извршну власт). Република Србија (без Косова и Метохије и града Београда) је подељена на 24 области (округа), који функционишу као децентрализоване службе централне власти (Н. Богданов, 2006), иако су њихови административни капацитети и надлежности прилично ограничени. Сваки округ се састоји од неколико општина.

II 01.03. Ситуација на макроекономском плану

Од 1990. године, Република Србија је прошла кроз период оштрих конфликата и промена које су утицале на њену привреду и друштво. Као последица прекида привредних активности и оштећења великог дела друштвено-економске инфраструктуре земље, вредност БДП је драматично пао, за више од 60% током 90-их година. Од 2001. године Србија је започела са спровођењем снажног реформског програма у циљу брзог преласка на тржишну економију и интеграције са регионалним, европским и светским тржиштем.

Приближавање Србије ЕУ је започето 1999. године, када је ЕУ предложила нови Процес стабилизације и придруживања (ПСП) за пет земаља југоисточне Европе, који су такође подржале и интересне стране.

Због пропадања и прекида економских активности током 90-их година и стабилизационог програма, стопа незапослености је достигла висок ниво и још увек је висока (20,8% у 2007. години) у поређењу са 9,0% у ЕУ-25. Стопа незапослености је виша код жена. Према статистичким подацима пописа становништва (2002), стопа незапослености жена износи 24,2%, у односу на стопу незапослености мушкараца - 20,6%.

II 01.04. Главне карактеристике руралних области

Руралне области у Србији су дефинисане као простор чија је главна физичка и географска карактеристика углавном коришћење земљишта у циљу пољопривредне и шумарске производње. Према овој дефиницији, у просеку 70% територије Србије се може класификовати као рурална са бројем становника који износи 43% укупне популације

За потребе Стратешког плана руралног развоја, а и како би се омогућило поређење са статистичким подацима ЕУ, руралне области у Србији су дефинисане према критеријумима ОЕЦД-а, као оне општине које имају густину насељености испод 150 становника по км². Према овој дефиницији 130 општина од укупно 165 се карактеришу као руралне (Мапа I 2.), са 3.904 насеља.

Мапа II 2. Руралне области у Србији по ОЕСР дефиницији (густина насељености <150 становника)

По дефиницији ОЕЦД, руралне области у Србији покривају 85% територије земље са више од половине од укупног броја становника (55%) и густином насељености 63 становника по км2. У руралним областима концентрисан је и највећи део природних богатстава (пољопривредног земљишта, шума, вода) са богатим екосистемима и биолошком разноврсношћу, као и значајни људски ресурси, привредне делатности и важно културно наслеђе.

II 01.04.01. Главне карактеристике и трендови у руралним областима

Демографске трендове у руралним областима у Србији, до почетка 90-их година прошлог века, карактерисала је емиграција као резултат аграрног егзодуса проузрокованог процесом модернизације у пољопривреди и трендом урбанизације. Током 90-их година прошлог века, а због оштрих конфликата и ратова, миграције становништва у руралним областима су биле веома разнолике. Настављен је губитак становништва у руралним областима, већином у планинским, али је дошло и до супротних кретања становништва - у руралне области, углавном од стране избеглица, али и старијег градског становништва, које се преселило у руралне области због обезбеђивања средстава за живот након пропасти државних и других предузећа. Током периода од 1991. до 2002. године број становника у руралним областима у Србији се смањио за 3,6% у односу на 1% смањења у укупном броју становника у Србији.

Сектор пољопривреде и даље има висок удео у запослености у руралним областима. Око 1/3 активног становништва у руралним областима је запослено у пољопривреди, док терцијални и секундарни сектор имају приближно исто учешће у запослености. Учешће пољопривреде у запослености је међу највишим у ЕУ и одражава низак ниво диверсификације привредних делатности у руралним областима Србије као и недостатак могућности запошљавања.

Пољопривреда остаје преовлађујућа делатност у већини руралних области, које карактеришу мања газдинства, ниска стопа продуктивности и ниски приходи газдинстава. Велики број газдинстава су газдинства која производе за сопствене потребе са веома ниским тржишним вишковима. Међутим, број газдинстава која производе за тржиште се повећава.

Стопа незапослености забележена у руралним областима је такође висока (21%). Узимајући у обзир и преовлађујући број мањих газдинстава и високе стопе учешћа радне снаге у пољопривреди, мали број запослених (прикривена незапосленост) изгледа да представља још један структурални проблем српске пољопривреде и руралне економије.

Капацитет пољопривредно-прехрамбеног сектора (гране индустрије које се баве производњом производних средстава, прерадом и пласирањем робе на тржиште, као што су производња ђубрива, пестицида и механизације као и прехрамбена индустрија) је снажно опадао током деведесетих година. Већи део преосталих индустријских капацитета, углавном у гранама индустрије које производе производна средства за пољопривреду, се мало користи и неопходно га је модернизовати и технички побољшати.

Инфраструктура у руралним областима, како економска (путеви, водоснабдевање, комуникације) тако и друштвена (школе, здравствене услуге) је слаба и неразвијена и негативно утиче на конкурентност и друштвену структуру руралних области.

БДП по становнику у руралним областима износи 74% од националног просека и прилично је испод БДП по становнику у урбаним областима.

У погледу животне средине, руралне области Србије поседују богатство екосистема и биолошке разноврсности, које су означене као заштићене области (национални паркови, заштићене области). Еколошки притисак од пољопривреде није веома висок због слабог коришћења инпута до сада. Међутим, промене у интензитету и структури пољопривредне производње би могли убрзано погоршати ситуацију.

II 01.04.02. Разлике између руралних области у Србији и ЕУ

Руралне области у Србији заостају у развоју, али и поседују битан развојни потенцијал.

Табела Извор: Европска Комисија (2006): “Студија о стању пољопривреде у пет земаља подносилаца захтева за приступање ЕУ. Извештај о земљи - Србија и Црна Гора. Део А: Србија ” ДГ Пољопривреда, Мај 2006.

II 01.04.03. Диверзитет руралних области

Руралне области у Србији су веома разнолике у економском, социјалном и демографском смислу као последица разлика у њиховим геоморфолошким карактеристикама (планинске, брдовите и равничарске области), променама у броју становника, економске структуре, инфраструктуре, природних услова, приступа путевима итд. Како би се идентификовале сличности и разлике између руралних области у Србији, као и њихове предности и слабости, у оквиру пројекта финансираног од стране ЕУ, а путем кластер анализе развијена је једна типологија руралних области. (Детаљан опис свих наведених типова руралних области видети у документу Национални стратешки план руралног развоја 2008 – 2013, нацрт).

Тип 1: Високо продуктивна пољопривреда и интегрисана економија - ова група руралних општина обухвата општине у Војводини и северне делове Централне Србије до река Саве и Дунава.

Тип 2: Мале урбане економије са интензивном пољопривредом – овај кластер регион географски обухвата општине у руралним областима које се налазе дуж долина река и главних магистралних путева у Централној Србији (који крећу од Београда ка границама са Црном Гором, Босном и Херцеговином и БЈР Македонијом).

Тип 3: Економије оријентисане ка природним ресурсима, углавном планинске области – овај кластер регион обухвата општине у планинским руралним областима југоисточног дела Србије.

Тип 4: Велики туристички капацитети и лоше пољопривредне структуре - кластер општина у руралној области лоцираних у западном делу Србије са великим туристичким капацитетима (индекс хотелских лежајева/1000 особа у овом кластеру општина је три пута већи од националног просека). Међутим, пољопривредне структуре су најслабије у поређењу са свим горе описаним типовима руралних области.