IV 03.01. Пољопривреда у привреди општине Алибунар

Пољопривреду општине Алибунар, слично националној пољопривреди, карактеришу мања газдинства, ниска стопа продуктивности и ниски приходи газдинстава. Велики број газдинстава су газдинства која производе за сопствене потребе, међутим, број газдинстава која производе за тржиште се повећава, тако да су у последњих неколико година она у већини.

Учешће примарне пољопривредне производње у укупној привреди општине износи око 70%. Међутим, просечни удео пољопривреде је још увек висок у поређењу са ЕУ-25 (1,6% 2005. године). Уколико се делатности прераде хране и пића, а које су у вези са пољопривредом, додају примарној производњи, пољопривреда је, у овом ширем смислу, највећи појединачни привредни сектор, са учешћем од близу 70%.

Пољопривреда у Алибунару са прерађивачком индустријом ангажује 52% укупне радне снаге. Стопа запослености у примарном сектору износи 26%.

Продуктивност пољопривреде, како продуктивност земљишта тако и продуктивност рада, је испод просека ЕУ, због ниског нивоа коришћења инпута (ђубрива, пестициди, семе) и коришћења капитала (механизације, савремене опреме, инфраструктуре).

III.03.02. Земљишни ресурси и структуре газдинстава

С обзиром на то да је територија општине равничарско подручје, укупна површина ораница износи око 45.000 ха.

Од укупног земљишта у општини Алибунар, 85,3% окарактерисано је као пољопривредно земљиште (од чега проценат учешћа обрадивог земљишта износи 60%, у односу на ЕУ-25 где овај проценат износи 67%).

Табела IV 3.1 Структура пољопривредних и неплодних површина (у ха) 2007.

IV 03.02.01. Коришћење земљишта, власништво над земљиштем и приватизација

На основу Закона о враћању утрина и пашњака селу из 1992. утрине и пашњаци су враћени селима. После 70-их година дошло је до постепеног разоравања пашњака и претварања у обрадиве површине, што се и данас чини. Пашњачке површине су коришћене и у друге сврхе (изградња економских дворишта, отворене каналске мреже, система за наводњавање и одводњавање, изградња фарми, пошумљавање тополом, итд.). Пашњаци по обронку Делиблатске пешчаре су временом због слабог коришћења обрасли шумском вегетацијом (багрем, клека, глог), тако да се и на тај начин знатно смањио фонд пашњачких површина. Садашње пашњачке површине налазе се на најлошијим земљиштима слатине, са врло оскудном травном вегетацијом. На њима се не спроводи ни минимум потребних агротехничких мера (одржавање бунара, појила, побољшање травних смеша, итд.).

III.03.02.02. Структуре газдинстава

Генерално гледано, пољопривредна газдинства су величине од 1ха до 99ха. У општини Алибунар већином су заступљена средња газдинства до 10ха. Постоји 3450 регистрованих газдинстава која послују већином за потребе тржишта.

III.03.03. Пољопривредна производња

У погледу производне вредности, кукуруз је најважнији производ у Алибунару, након кога по важности долази пшеница. Осим ова два производа ниједан се више не истиче по производној вредности у општини.

На територији општине има 4.300 трактора и 254 комбајна, који се користе у пољопривредној производњи.

Табела IV 3.2. Коришћена пољоприведна површина, 2007.- привредна друштва, задруге и породична газдинства

 III.03.03.01. Ратарска производња

Тридесет година уназад било је наглих скокова приноса, увођењем хибрида кукуруза, прво увозних а затим и домаћих, високородне пшенице и других култура.

У периоду деловања економских санкција, приноси су опадали код свих култура у оба сектора привређивања. Током 1997. године, стање у аграру је побољшано, што ће се одразити на приносе и у наредним годинама. Улагања вештачких ђубрива је повећано и по количини и по врсти.

Хидросистем Дунав – Тиса – Дунав је присутан са системима за одводњавање и наводњавање, као и отвореном каналском мрежом.

Повртарство општине Алибунар је практично тек у повоју и тек настаје организована производња, подизањем пластеника уз микро кредите. Ова производња углавном је на малим површинама. Пластеници нису “модерног” квалитета, осим неколико, већ су прављени од неквалитетне фолије и пластичних цеви.

У принципу се све више произвођача ангажује на подизању пластеника, а не постоји ниједан стакленик. Производња у пластеницима је развијенија него пре три-четири године. Најчешће се производи расад парадајза, паприке и купуса, затим спанаћ, зелена салата, црни и бели лук, а знатно мање друге повртарске културе као што су кељ, прокељ, карфиол, док се рецимо артичока не производи.

Произвођачи већ годинама уназад истичу чињеницу да је лакше да произведу него да продају и да је лакше да продају него да наплате свој производ. На подручју општине Алибунар недостаје хладњача, која би могла да прихвати и сачува на извесно време расад или готове производе, као што ни произвођачи још увек нису тако опремљени и обучени да на практичан и атрактиван начин упакују своје добре производе, већ их и даље износе на пијаце и у мале продавице у дрвеним гајбицама и картонским кутијама. Паковање је заиста још далеко од квалитетног и заиста неопходног.

Постојање неког већег маркета на овом подручју би свакако решило проблем пријема, чувања, паковања и доставе, као што би допринело бољој, бржој и квалитетнијој едукацији и произвођача и потрошача.

Класична повртарска производња се заснива на AD HOC производњи и најчешће се гаје класичне културе као што су кромпир, купус и “пасуљ уз кукуруз”.

Не постоје системи за наводњавање који су преко потребни за развој поврћа у одређеним фазама развоја истих, већ је то производња која готово искључиво зависи од временских прилика. Из тог разлога, као и због квалитета земљишта, на овом подручју се добијају знатно мањи приноси и слабији квалитет.

Ова производња, производња под отвореним небом, је уз недостатак воде и са изразито лошом бонификацијом земљишта одавно превазиђена, и углавном се своди на то да власници већих површина под ратарским културама дају своје површине другом на коришћење (аренда).

И у оваквој производњи је изражен недостатак тржишта и организованог откупа и смештаја.

Табела IV 3.5. Производња пшенице и кукуруза, 2007.

 Табела IV 3.6. Производња индустријског и повртног биља, 2007.

Табела IV 3.7. Производња крмног биља, 2007.

IV 03.03.02. Воћарство и виноградарство

На подручју општине Алибунар, воћњаци и виногради углавном су подигнути (засађени) на Горњем терену, где су земљишни услови неупоредиво бољи од тзв. Доњег терена, који је карактеристичан по неквалитетном ритском земљишту.

Прва плантажа воћа и грожђа подигнута је одлуком Владе тадашње Југославије, у Банатском Карловцу 1957.-1958. године, на површини од око 650 ха.

Приноси у тадашњем друштвеном сектору били су изузетно високи, квалитет одличан и препознатљив, као на пример код јабука од 5-6 вагона по хектару, крушака 3 вагона/ха, а код висококвалитетних сората грожђа и до 1,5-2 вагона/ха.

Сва производња грожђа, од чак око 400 вагона, испоручивала се и прерађивала у Вршачким виноградима, а понекад и у НАВИП-у. Један мали проценат се прерађивао у подруму у Банатском Карловцу у ракију комовицу или лозовачу.

Производња воћа је била знатно отежана првенствено зато што није било прерадних капацитета, тј. на овом подручју није постојала, а не постоји ни сада, ниједна хладњача где би се одличан и препознатљив квалитет сместио преко зиме и постигао знатно већу цену на пролеће. Из тог разлога се воће продавало, углавном „са гране“ по Словенији, Босни и Херцеговини и у Београду.

И у случају грожђа и у случају воћа, види се да је то била, а и сада је, чиста робна производња без икаквих прерадних капацитета, што је много пута био ненадокнадив хендикеп.

На подручју општине Алибунар, лимитирајући фактор за производњу воћа, а нарочито грожђа, је опасност од зимских мразева, који се појављују с времена на време и уништавају велике површине под виноградима. Одмах иза мразева, проблем представља недостатак воде за наводњавање у изразито сушним летњим месецима, јуну, јулу и августу.

Деведесетих година започиње подизање винограда, уз помоћ кредита за производњу, Вршачких винограда. Подигнуте су сорте које су одговарале тим прерађивачким потребама, као што је „Талијански ризлинг“ и „Шупљанка“ – углавном беле винске сорте. Њихова продаја је директно везана за подрум у Вршцу, кроз робну отплату кредита за подизање винограда.

Међутим, вредни виноградари којима то није једино занимање, већ додатни посао уз основну делатност и сада имају велике проблеме, као што је рецимо рок плаћања испорученог грожђа (који се продужава и до три месеца), изузетно ниска откупна цена грожђа, па чак и проблеми око пријема произведене робе.

Последњих 4-5 година, одређен број земљорадника као и радника подиже винограде по малим површинама, у којима доминирају висококвалитетне црне сорте уз помоћ Фонда за развој АП Војводине. Ова тзв. трећа генерација је такође суочена са истим проблемима као и претходне две, с тим што има покушаја да се неки од тих проблема превазиђу, али и даље нема чак ни обичног флаширања вина, већ се све своди на производњу за сопствене потребе.

Врло сличан проблем је и са воћем, с тим што само неколико, дакле апсолутно недовољно, произвођача имају у својим кућама мини хладњаче, па одређене мале количине I класе могу да сачувају и да их пласирају на пролеће. Чак и тако сачувано воће углавном се продаје на пијацама.

Велика количина воћа одлази за тзв. техничке потребе, односно за производњу ракије, а ту су тек посебни проблеми. Изражено је шаренило у квалитету јер нема објективне стандардизације и нема праве стручне контроле и надзора. Из тих разлога добија се ракија која није за даљи пласман, већ за домаће односно кућне потребе и евентуално за продају на мало, тј. на локалним пијацама и око њих.

У последњим годинама значајно су повећане површине вишегодишњих засада.

Поред свих набројаних проблема, власници воћњака и винограда неуморно истрајавају на несигурном и нестабилном тржишту само захваљујући добрим приносима и добрим квалитетом примарне робне производње, као и помоћи Фонда за развој при самом подизању засада.

Од велике користи за подручје општине Алибунар било би да се пређе и на производњу, под већим површинама, ситнијег воћа, нпр. јагодичастог или производњу лубеница и диња, где су финансијски ефекти видљиви у једној сезони, а тржиште је незасићено и може да прихвати знатно веће количине од постојећих.

Бољом организацијом и стабилнијим тржиштем као и чувањем и прерадом могло би се постићи 3К, тј. квалитет, количина и континуитет, који нам нарочито недостаје.

Табела IV 3.8. Производња воћа и грожђа, 2007.

Од укупног броја од 951.000 родних чокота, приватна газдинства поседују 778 чокота.

Табела IV 3.8.1 Производњу воћа по врстама за 2007. годину:

IV 03.03.03. Сточарска производња

Већ дужи низ година сточарство на територији општине Алибунар је у великој кризи, као уосталом и читава пољопривредна производња, на шта указује опадање броја стоке појединих врста животиња, а нарочито основног стада као базе развоја сточарства.

Значајна одступања од планских предвиђања настала су у развоју сточарске производње у нашој општини у индивидуалном сектору. Због отежаних услова привређивања и све слабијих финансијских резултата, произвођачи одустају од сточарске производње и све је више своде у оквире производње за задовољавање само сопствених потреба. У оваквој ситуацији ни традиција, која је знатно присутна код наших произвођача за гајење стоке, није могла да ублажи и заустави стрмоглави пад сточарске производње. Све је то имало утицаја да сточарска производња знатно заостаје за ратарском производњом.

Већ дужи низ година се континуирано смањује број стоке, а само је незнатно повећање броја крупне стоке (говеда). Ово повећање броја крупне стоке је настало услед економске добити коју произвођачи имају за испоруку млека.

Према постојећем броју стоке капацитети су подмирени за: 1) говеда са 78,15%; за 2) свиње 49,95%; за 3) овце 71,37%; за 4) живину 79,31%; и за 5) коње 18,4%.

По једној кошници добија се у просеку 30 кг меда.

Табела IV 3.9. Број стоке, стање 01.12.2007.

Табела IV 3.9.1. Бројно стање сточног фонда у општини Алибунар, по насељеним местима:

IV 03.04. Лековито и ароматично биље

Србија има вековну традицију сакупљања лековитог и ароматичног биља (Medicinal and Aromatic Plants - МАП), укључујући и дивље биље, шумске плодове, дивље гурманске гљиве. Од око 700 врста биља које је нађено у држави, и међу 420 које је регистровано као лековито и ароматично, укупно 250 је у трговини лековитим и ароматичним биљем.

Делиблатска пешчара је велики природан ресурс за лековито и ароматично биље. Упркос томе, анализа постојећих података показала је да постоји само једна мала породична фирма која се организовано бави сакупљањем лековитог биља, продајом биља и чајева на територији општине Алибунар. Производи су и даље на елементарном нивоу паковања, без промоције и маркетинга.

Осим ове фирме, на територији Општине Алибунар на постоји организовано сакупљање, продаја и прерада МАП. Неколико индивидуалних породица је идентификовано као сакупљачи, али они сакупљени материјал, који је у малим количинама, користе искључиво за сопствене потребе. Њихово познавање врста биља је често површно, тако да долази до ситуације да сакупљају једну врсту мислећи да је то што су сакупили нешто сасвим друго.

Први корак општине је мапирање ресурса и окупљање најеминентнијих стручњака и власника бизниса из овог сектора на територији општине Алибунар, као првог корака ка покретању озбиљнијег посла у овој области. Резултати прве фазе мапирања МАП доступни су на www.leader.org.rs/map.

IV 03.05. Утрошак хране

Као и на националном нивоу, утрошак меса је знатно мањи у односу на остале намирнице и углавном мањи од реалне просечне потребе домаћинства.

IV 03.06. Цене пољопривредних производа

У 2009. години велики пад цена кукуруза, пшенице и сунцокрета у односу на 2008. годину. Тренд је исти као и на нивоу државе.

IV 03.07. Трговина пољопривредним производима

70% трговине је трговина пољопривредним производима. Врсте производа: кукуруз, пшеница, сунцокрет, соја и репа.

IV 03.07. Прехрамбено-прерађивачка индустрија

Прехрамбено-прерађивачка индустрија у општини Алибунар запошљава врло мали проценат радника, укупно око 300 људи (од чега је две трећине запошљено у индустрији меса и конзерви).

IV 03.08. Шумарство

Територија општине Алибунар има укупну површину 60.158,58 ха, од тога шумско земљиште обухвата свега 2,81%. Због ниског степена пошумљености терен је изложен изразито штетном деловању ветра, посебно кошаве, са земљишним покривачем од песковитог и еолског песка. Све ово довољно указује на потребу заштите овог простора од еолске ерозије као и површина изложене високом НПВ (у кишном периоду и до 1м испод површине тла).

Због свега овога општина Алибунар (заједно са Ковачицом и Оповом) ушла је у Програм пошумљавања Северног дела Јужнобанатског региона од стране Покрајинског секретаријата за привреду. Пројекат подизања шумских заштитних појасева на подручју општина Опово, Ковачица и Алибунар урађен је од стране Универзитета у Новом Саду, Пољопривредног факултета, ИРЦ Института за тополарство и ваншумско зеленило.

Табела IV 3.10. Пошумљене површине и посечена дрвна маса, 2007.

У складу са смерницама Просторног плана општине Алибунар све постојеће шуме се задржавају, а нове ће се подизати на пашњацима. Ваншумско зеленило подизаће се поред путева и канала, садњом пољозаштитних појасева око објеката у атару као и на свим осталим површинама непогодним за пољопривредну производњу. Најчешће су то слатине.

Анализом стварног стања постојеће документације и прикупљањем података на терену, основни облици пошумљавања овог простора су следећи облици засада:  

• заштитно зеленило (ветрозаштитни појас) око насељених места;
• заштитно зеленило око путева (магистрални, регионални, локални);
• заштитно зеленило око железничких пруга;
• заштитне шуме око канала ДТД;
• заштитно зеленило око економија;
• заштитно зеленило око депонија смећа и сточних гробаља;
• ветробрани пољозаштитни појасеви.

Циљеви пошумљавања су пре свега заштита од штетног деловања ветра и исушивања, спуштање НПВ као и пејзажно-естетско обликовање простора као начин побољшања квалитетног живљења људи и очувања здравља.