-У случајеве насиља у породици ангажују се, у зависности од потребе, психолог, педагог, социјални радник и правник – Пионирски посао, у коме за сада не постоји никакво искуство

У другој половини марта ове године у Алибунару је почео са радом Центар за пружање психосоцијалне подршке жртвама насиља у породици, као саставни део пројекта ''За хитне интервенције у кризним ситуацијама''. До реализације овог пројекта дошло је заједничким средствима влада Велике Британије и Норвешке и четири јужнобанатске општине, Алибунара, Вршца, Пландишта и Беле Цркве. Сам пројекат је усклађен са стандардима развијених европских земаља са посебним нагласком на превентиву.

Центар за пружање психосоцијалне подршке жртвама насиља у Алибунару опслужује алибунарску и преостале три општине. Мада се не може рећи да је иза њега дужи временски период обављања предвиђене делатности, први резултати указују на пуну оправданост постојања једне овакве установе. Центру се до првих дана септембра, како нам је рекла Љиљана Чанчаревић, психолог и руководилац Центра, обратило 46 корисника којима су пружене 133 услуге. Јер, кориснику који се јави Центру, пружа се увек више услуга, што зависи од сваког конкретног случаја. Занимљива је квалификациона структура лица која су се обратила за помоћ. Двадесетак од њих поседује средњу стручну спрему. Исто толико је и са завршеном основном школом, троје је неписмених или полуписмених, док по један од корисника услуга поседује високу, односно вишу стручну спрему. Ни једна од десет месних заједница се не издваја, полазећи од броја становника, по учесталости пријављених случаја насиља. Насиље су у готово свим случајевима пријавиле жене али и четири мушкарца. Насиље се јавља најчешће над супругом, бившом или садашњом, односно партнерком као и над децом. У највећем броју случајева, ради се о супругама, односно партнеркама које су материјално зависне од својих партнера или су те породице корисници материјалне помоћи од Центра за социјални рад. Подаци даље говоре да насиље пријављују оштећени а када је у питању насиље над децом, пријаве долазе од грађана и месне заједнице. Изостају пријаве из породице, јер, уколико је породица комплетна, ако су супружници у браку, изостаје пријава од стране једног од супружника, углавном због међусобне лојалности, односно потребе да се догађаји прикрију.

Када је реч о злостављању деце, подаци које износи Љиљана Чанчаревић указују да је реч о злостављању физичке или психолошке природе. За сада се не бележи злостављање које би захтевало упућивање злостављених лица у склоништа. Сви случајеви су остали на нивоу сумњивих индиција да се ради физичком или психичком злостављању. Посебно су занимљива су два случаја, када се посумњало на инцест.

-У питању су два детета. У овим случајевима предузете су потребне радње, сходно законским обавезама. Укључене су надлежне установе, полиција, тужилаштво, истражни судија, лекари... Испитивање оваквих случајева је веома ургентно и захтева координирани рад целог тима и у веома кратком временском периоду, након чега се предузимају одговарајуће мере.

Како се води поступак?

Постоји паралелност вођења поступка. Центар за социјални рад врши тријажи, након чега се лица упућују у надлежну установу. У Центру за психосоцијалну подршку посредује се у случају и по потреби укључују се одређене институције, суд, полиција, и друге. У случјевима када се закључи да је потребан саветодавно-терапијски рад, заказује се термин и жртвама се пружа савет. Циљ је доћи до релевантних података који би појаснили настали конфликт, да би се могле предузети даљи кораци. До сада није било случајева који би захтевали склањањс жртве у сигурносну кућу, нити насиља са смртним исходом жртве. Занимљива су два случаја у којима су насилници лица у познијим годинама живота. У првом случају пријављен је супруг у позним годинама који је злостављао супругу а у другом мајка, такође у позним годинама, злостављала је своју ћерку. Оба насилника су преминула.

Насилници углавном, што је изненађујуће, признају оно што су починили износећи при томе немушта оправдања, као на пример револтираност или „у немогућноћности сам да проблем решим на неки други начин“. Они истичу да су мотивисани да живе у заједници са жртвом али их је жртва наводно изазвала итд. Принцип рада, када је се ради са насилницима је да је жртва увек у „потпуности у праву“, а „насилник је увек крив“ (постоје други начини да се проблем реши).

Овај посао је веома сложен и компликован. У Србији не постоје никаква искуства и овај Центар је пионир у тим пословима, па је стога и сам рад стручног тима више сложен и тежи. Када је потребно консултују се одговарајуће установе, попут сигурне куће, прихватилишта за жртве насиља, саветовалиштва за брак и породицу.

Склањање од насилника и насиља је право и обавеза сваког лица. Нико није обавезан да трпи насиље и злостављање. Стога је потребна широка акција да се освесте жртве, да се оне ојачају и да се јаве за помоћ. Жртве саме не могу да реше проблем. Стога су ту институције које, у координацији, то могу да ураде, те апелујем да се све жртве, без устезања јаве ради пружања одговарајуће помоћи. Наши телефони су 064-8096-561, 064-8096-563 и 641-253.

О насиљу у породици и потреби да се жртве обрате Центру, било је доста речи у јавности. Одржана је трибина на ту тему, као и сет гостовања на радио станицима, у штампи итд. Сарадња са медијима је, по оцени госпође Чанчаревић, веома добра, као и са свим институцијама које су укључене у пројекат, попут полиције, суда, дома здравља итд. Госпођа Чанчаревић посебно истиче правовремену интервенцију полиције, након озбиљних претњи којима су људи, укључени у рад Центра били излагани. Јер, они су након склањања жртве, доступни насилнику и у жижи њиховог интересовања, те им је стога и безбедност угрожена. Ефикасна заштита полиције присутна је и за похвалу је и приликом склањања деце у ургентну хранитељску породицу, где се родитељ насилник не обавештава где је дете склоњено. Родитељ насилник, пре или после сазнаје где се дете налази, па је понекад угрожена и безбедност хранитељске породице која збрињава дете. 

З.Г.